Pismo budućem predsedniku Srbije

Poštovani budući predsedniče,

Juče je u apoteci jedna majka rekla: „Nemam toliko“. Prebirala je po novčaniku, dok joj se slinavi dečačić motao oko nogu. Pitao je: „Mama, šta nemaš?“ Rekla mu je: „Ima mama“. Zaposlenoj u apoteci je šapnula: „Dajte mi neku zamenu za taj lek, bilo šta za 300 dinara.“

Bilo šta za 300 dinara.

Videla sam lice čoveka kome su za bolničkim šalterom rekli: „Pregled vam je zakazan za 23. maj u 9 ujutru“. Hodnik je bio pun savijenih žutih ljudi. Gledali su se međusobno ko umrle pa preparirane životinje, čekajući da čuju datum za pregled svog bolešću nagriženog tela.

„Ali, ja ću umreti do tad“, rekao je.

„Ništa vi ne brinite, ne umire se baš tako lako. ‘Ajmo sledeći. Jovanović, Jovaaaanović!“

Ne umire se tako lako.

U pogonu velike privatne firme za snažnom bučnom mašinom stajala je mršuljava devojka. Pre dva meseca odstranjena joj je dojka. Radničko odelo prekrilo je nedostatak. Rana je mnogo boli, posebno kada rukom gura jedan deo mašine. Komisija za bolovanje joj je rekla: “Sada je sve u redu, morate da se vratite na posao”. Poslodavac joj je rekao: „Ako ne možeš da radiš punom parom, ima njih sto zdravih koji mogu ko konj da povuku“. U pauzama pije lekove protiv bolova. Onaj za dušu još nije nađen.

Lek za dušu nije nađen.

Moj otac juče je kopao duboki kanal da postavi vodovodne cevi. On ima 64 godine i kičmu k'o staklo, može da prsne, u srču da se pretvori sa svakom lopatom zemlje koju izbaci. Bio je radnik u jakoj firmi koju je nekoliko ljudi pokralo, oslabilo pa u stečaj poslalo. Ostao je sa njih 412 na ulici. Sada svi skupa bauljaju sa svojim ostarelim mlitavim mišićima i još starijom kičmom, rade šta stignu, neko pod zemljom, neko na zemlji, bilo gde, gde još uvek takvi „istrošeni“ mogu da prođu dok čekaju starosnu penziju ili smrt. Unuk je pitao babu: „A što deda kopa kad ga bole leđa?“

„Da ti kupi mač“.

„Ja onda neću mač, hoću da dedu ne boli ništa“.

Da dedu ne boli ništa.

Penzionerka Ruža kupila je sinoć u prodavnici 250 grama parizera. „Iseci mi, ako možeš, molim te“, rekla je prodavačici. „Ne mogu tako malo da ti sečem, izgubiću prste“, odgovorila je prodavačica mirno. Ruža je te noći u maloj hladnoj garsonjeri velikim nožem pokušala da ga podeli na jednake delove za četiri sledeća dana.

Parizer na delove.

Komšija je spakovao torbe i otišao iz Srbije. Dok je bio sam, nije mu smetalo da kao arhitekta radi na utovaru paleta u dugom hladnom magacinu. Sada kada je otac, to više nije dovoljno. Njegova ćerka, trogodišnja Anja, operisana je prošle godine u bolnici u Italiji. Novac je molio preko Fejsbuka. Kada bi zaspala, odlazio je da moli i vlasnike kafana, Čardi, klubova, sumnjive i manje sumnjive tipove, da traži, da obećava da će ga sigurno vratiti, da plače. Trebalo mu je pet hiljada evra. Skupio ih je za 38 dana. Veći deo moraće da vrati. Zato ide preko, da na crno preprodaje polovne šporete. Ostavio je Anju sa svojom majkom.

„Doći će tata brzo, slušaj babu“.

Poštovani budući predsedniče,

Ne znam šta ste sve planirali da obećate u kampanji.

Sasvim sam sigurna da ćete pričati neke lepe priče.

Sigurna sam da ćete zaći među sluđeni narod, nekog seljaka ćete sigurno pomaziti po rapavom licu. Možda i njegovu kravu.

Sigurno ćete obećati bolji standard. To je oduvek popularno obećanje, jer je tako maglovito.

I otvaranje pogona u kojima ćete zaposliti na stotine radnika.

I bolje uslove za mlade i da će Vam cilj biti da ih zadržite u Srbiji ili u nju vratite.

I reforme u zdravstvu i prosveti, šta god one značile.

Mahaćete na mitingu, visoko ćete dići ruku. Klicaće Vam oni koji će tu morati da dođu.

A možda i obrnete predizbornu priču, pa gotovo počnete da pretite da će morati više da se radi, da ćete skresati penzije, otpustiti radnike po državnim preduzećima, jer Vam je neko rekao da je priča sa lepim obećanjima odavno provaljena i da ova sa strogoćom i zavođenjem reda nailazi na bolji prijem.

Ono o čemu sasvim sigurno nećete mnogo pričati je ljudsko dostojanstvo i koliko se ono lako može izgubiti, posebno kada mesecima ko ker čekate da vas neko na smrt bolesnog pregleda, kada nepoznate ljude na mrežama molite za novac da biste spasili dete, kada sa diplomom konobarišete, jer niste hteli da po mraku ubacujete letke u poštanska sandučad, kada poslodavcu kažete „ne boli me rana“, a ona modra ko gnjila šljiva, kada se sa insulinom krijete od gazde, kada lažete da vam je dobro, jer ako vam je loše, zameniće vas sa nekim kome je bolje, kada se tek porođeni kupate zarađalim crevom u rasturenom toaletu porodilišta da biste mirisali bebi, kada u bolničkoj hrani nađete crva, kada vam na razgovoru za posao kažu „Stari ste“, a vi tek 40 napunili, kada vas pitaju planirate li dete i kada, čisto da se zna, da posle ne bude problema.

Ovde su, budući predsedniče, ljudi naučili da se bore zverski, da posle svakog pada ustanu, da ne odustanu, da okreću tugu na smeh, da od ničega naprave dovoljno za život, da budu u mnogim sferama najbolji da nam ceo svet pozavidi.

I zato gledajte da nam svojom politikom ne uprljate i ne srozate ono što nas još jedino čini živim – dostojanstvo.

Autorka: Jovana Kešanski
Izvor: Lola Magazin